Nadjin kutak

Volela bih da procitam sta mislite o ovome,moji blogeri. Ne mogu te gledati pored nje,a ne mogu te ni trpeti pored sebe.Moja dusa place.Ne volim te.Ni ti mene ne volis,jer to sto osecas nije ljubav.Zelja da posedujes nekoga ne moze se tako nazvati,ne sme se zvati ljubavlju.Uporno odbijam da to prihvatim.Tvoje price su mi dosadne.Tvoj dodir mi je nesnosan.Ne podnosim te,svom snagom te zelim odgurnuti od sebe.Ne dozvoljavam ti da tek tako usetas u moje misli!Nemam vremena ni za sebe.Ne raspolazem vecnoscu da bih jedan njen delic mogla odvojiti za tebe.Ne,neces uneti pometnju u moj mali,usnuli svet ogradjen velikim,dugackim i visokim bedemima sa kulama od snova.Medju nama su nepremostive razlike.Medju nama su mostovi koji nikada nece biti predjeni.To su uski viseci mostovi koji se ruse cim ih dasak vetra malo zaljulja.Svako ko se usudi da koraca njima,pasce u beskraj.Nece moci da izroni iz mutne vode ogromnih talasa koji udaraju u strme,nepristupacne obale moje duse.Svi ljudi koji prodju kroz moj zivot postaju senke u secanju vecnog izgnanika stvarnosti.Ne smem se vezati za tebe,jer ljubav je meni nepoznata.Plasim se bliskosti i dodira,plasim se osecanja i tuge koju ona mogu doneti.Moje telo drhti pri samoj pomisli da ga neko moze voleti.Moja najveca zelja postaje moj najveci strah koji mi zaustavlja dah,siri zenice i cini da se osecam tako malom u ovom cudnom svetu lazi i prevara,svetu u kojem se svako bori za svoj opstanak.Nemam snage.Ne usudjujem se da imam stvari,jer ih mogu izgubiti.Ne mogu da budem srecna,jer se plasim tuge.Ne mogu traziti,jer se moze desiti da moja potraga bude neuspesna.Zato cuvam mir u svom malom usnulom svetu.U samo mom svetu kog niko nikada nece upoznati.Njegovi kljucevi su duboko sakriveni u mojim mastanjima i nadama,u mojim snovima o zivotu koji ima smisla,u kom postoji ono nesto za sta se vredi boriti.Zarad sebe,a pre svega zarad drugih,ne smem dozvoliti da me bilo ko upozna u potpunosti,jer se plasim onoga sto moze otkriti.Moze otkriti toliku moju ranjivost koju uporno i vesto skrivam.Moze pronaci negde u mracnim ulicama mog sveta zelju za ljubavlju i sigurnoscu,moze naslutiti ocaj koji nikada svesno necu pokazati.Zato stavljam sebi osmeh na lice i sigurno koracam teseci se mislima: "Sama sam sebi dovoljna." Zaboravljam te...I vec si daleko.Usne se polako sire u pomirljiv osmeh,a oci se pune suzama.Ipak placem.Uprkos svim ubedjivanjima da tako treba da bude.Prebolecu...Jednom...Izdrzacu...Nemoj mi traziti da ti objasnim sve...Necu uspeti...Reci ce same nadolaziti preticuci jedna drugu,a suze ce navrti nalik nezaustavljivoj poplavi koja rusi sve brane i unistava sve pred sobom noseci svoje zrtve...Ne zelim da me gledas tako.Zato-odlazi.Ne okreci se.Ti imas buducnost.Ostavi mene samu,jer tako mi je najbolje.Kada sam sama sa mislima,nadanja ostaju samo nadanja,a snovi nakratko postaju realnost koju pravim od nevidljivih spona,zadimljenih prostorija i vecnog lutanja;koraka po ivici provalije koju stalno izbegavam.Na taj nacin stari mostovi ce ostati pusti,bedemi ce stajati cvrsti i ponosni u svojoj velicini,a moj mali usnuli svet u kome sam i sama pospana ostace netaknut.Jer tako je,ipak,najbolje.