Nadjin kutak

Volela bih da procitam sta mislite o ovome,moji blogeri. Ne mogu te gledati pored nje,a ne mogu te ni trpeti pored sebe.Moja dusa place.Ne volim te.Ni ti mene ne volis,jer to sto osecas nije ljubav.Zelja da posedujes nekoga ne moze se tako nazvati,ne sme se zvati ljubavlju.Uporno odbijam da to prihvatim.Tvoje price su mi dosadne.Tvoj dodir mi je nesnosan.Ne podnosim te,svom snagom te zelim odgurnuti od sebe.Ne dozvoljavam ti da tek tako usetas u moje misli!Nemam vremena ni za sebe.Ne raspolazem vecnoscu da bih jedan njen delic mogla odvojiti za tebe.Ne,neces uneti pometnju u moj mali,usnuli svet ogradjen velikim,dugackim i visokim bedemima sa kulama od snova.Medju nama su nepremostive razlike.Medju nama su mostovi koji nikada nece biti predjeni.To su uski viseci mostovi koji se ruse cim ih dasak vetra malo zaljulja.Svako ko se usudi da koraca njima,pasce u beskraj.Nece moci da izroni iz mutne vode ogromnih talasa koji udaraju u strme,nepristupacne obale moje duse.Svi ljudi koji prodju kroz moj zivot postaju senke u secanju vecnog izgnanika stvarnosti.Ne smem se vezati za tebe,jer ljubav je meni nepoznata.Plasim se bliskosti i dodira,plasim se osecanja i tuge koju ona mogu doneti.Moje telo drhti pri samoj pomisli da ga neko moze voleti.Moja najveca zelja postaje moj najveci strah koji mi zaustavlja dah,siri zenice i cini da se osecam tako malom u ovom cudnom svetu lazi i prevara,svetu u kojem se svako bori za svoj opstanak.Nemam snage.Ne usudjujem se da imam stvari,jer ih mogu izgubiti.Ne mogu da budem srecna,jer se plasim tuge.Ne mogu traziti,jer se moze desiti da moja potraga bude neuspesna.Zato cuvam mir u svom malom usnulom svetu.U samo mom svetu kog niko nikada nece upoznati.Njegovi kljucevi su duboko sakriveni u mojim mastanjima i nadama,u mojim snovima o zivotu koji ima smisla,u kom postoji ono nesto za sta se vredi boriti.Zarad sebe,a pre svega zarad drugih,ne smem dozvoliti da me bilo ko upozna u potpunosti,jer se plasim onoga sto moze otkriti.Moze otkriti toliku moju ranjivost koju uporno i vesto skrivam.Moze pronaci negde u mracnim ulicama mog sveta zelju za ljubavlju i sigurnoscu,moze naslutiti ocaj koji nikada svesno necu pokazati.Zato stavljam sebi osmeh na lice i sigurno koracam teseci se mislima: "Sama sam sebi dovoljna." Zaboravljam te...I vec si daleko.Usne se polako sire u pomirljiv osmeh,a oci se pune suzama.Ipak placem.Uprkos svim ubedjivanjima da tako treba da bude.Prebolecu...Jednom...Izdrzacu...Nemoj mi traziti da ti objasnim sve...Necu uspeti...Reci ce same nadolaziti preticuci jedna drugu,a suze ce navrti nalik nezaustavljivoj poplavi koja rusi sve brane i unistava sve pred sobom noseci svoje zrtve...Ne zelim da me gledas tako.Zato-odlazi.Ne okreci se.Ti imas buducnost.Ostavi mene samu,jer tako mi je najbolje.Kada sam sama sa mislima,nadanja ostaju samo nadanja,a snovi nakratko postaju realnost koju pravim od nevidljivih spona,zadimljenih prostorija i vecnog lutanja;koraka po ivici provalije koju stalno izbegavam.Na taj nacin stari mostovi ce ostati pusti,bedemi ce stajati cvrsti i ponosni u svojoj velicini,a moj mali usnuli svet u kome sam i sama pospana ostace netaknut.Jer tako je,ipak,najbolje.

Od prvog dana,mi smo bili jedno.Osecali smo se uzasno lepo kada smo zajedno i kada nismo jedno pored drugog,na neki nacin smo bili cudno povezani. A onda... Posle tog 'onda' i dalje pitam se sta nas je to razdvojilo.Cemu svi ti zajedljivi pogledi sa strane?Cemu to pogresno tumacenje nasih pogleda? Nasa ljubav nije bila prava,ali je bila cista;nije bila jaka,ali je bila posebna.Nasi pogledi nisu bili ljubavni....Bili su sve sto smo imali... I pitam se sta te to navelo da verujes drugima,a ne meni.Znam da me i dalje gledas,ponekad bar,onako...Isto kao ranije.Budis secanja.Ozivljavas ih u mojim ocima.Stvaras paniku u mojim uskovitlanim mislima.Cinis da java postane san,a san neizdrziva,bolna istina.Istina koja me u svako doba proganja...Istina koja u svakom delicu malenog trenutka nadje put do mene,trazeci te.Tada lazem sebe.Lazem ovu praznu sobu,lazem tebe,lazem...Najlakse je,zar ne? Najlakse je okrenuti ledja sebi i drugima,dok se u tebi sve kida,a nevidljiva sila,nevidljive ruke izranjajuci iz tmine prosarane dimom hvataju te za ramena,dlanove...vuku te nazad.Opirem se.Hocu da se vratim,ali ono sto zelim je da odem.Na taj nacin cuvam svoj zdrav razum,a moje telo ludi.Oko mene postoji samo jedno veliko nista,a u centru tog nistavila nalazis se ti. -Posveceno mom 'drugu'-

Neverne bebe-Sve nashe godine Sve nashe godine-zar da zaboravim Sve shto smo sanjali-sve su odneli I prazne ulice shto te radjaju Tek da me podsete-pa te sakriju Pochinju snegovi,zimu donose SVI SU NAS MRZELI-NEK SE PONOSE I volim da te ljubim-nek mi oproste Sve shto sam lagala-nek me ubije I josh mirishe na tebe zhivot Onaj nash,secash se I neshto me tera da te volim Da ti pevam kao nikom pre Dal nekad ostanesh sam kao ja Dal neko zakuca u tvojim mislima Otvori nekad ochi-nekad kao pre I slazhi Boga da volish me... Josh mirishe na tebe zhivot Onaj nash,secash se I neshto me tera da te volim Da ti pevam kao nikom pre Da ti pevam kao nikad...nikom pre... Zashto ovakvi textovi nisu oni koje pevamo na putu do shkole,posla,kuce...Zashto to nisu pesme koje pevamo kad izadjemo uveche,pesme koje 'mi' volimo? I shta se deshava sa onom muzikom koja ne pripada shablonu turbo-folka? Zvezde Granda,zamisli molim te,Tashmajdan,na hiljade ljudi...Pa prosto da se chovek zapita kuda ide ovaj svet..? Necu lagati,gledala sam.Ne svojevoljno,naravno,ali jbg..To je drushtvo izabralo da se gleda,to je ono shto je izdvojeno kao 'najbolje' iz programske sheme i shta cu ja...Ne mogu to da promenim...A i lepo dodje,dragi moji,kao osveshcenje...Sluzhi da nas podseti na chinjenicu koliko ljudi voli takvu vrstu muzike,koliko ljudi ne pronashavshi bolju,kvalitetniju,pouchniju muziku pojachava radio kada se opichi neki narodnjak...Opet,ne mozhemo poreci da retko ko ne zna neku Cecinu pesmu...Ko kazhe da ne zna,a zhivi u zemlji Srbiji,lazhe,bre,ljudi.Takve stvari jednostavno ne mozhete da ne znate,to je postala 'istorija' ove nashe srpske muzike kao i njena sadashnjost,a ostaje da se nadamo da nece,bar ne u tolikoj meri,postati buducnost muzike na ovim prostorima.Zapitajte se koliko tih nazovi pevachica(sada ne govorim o legendi,Ceci) i pevacha zna stvarno da peva,ali bash da peva.Koliko nih je pevalo u svom zhivotu uzhivo..?Koliko..?mogu da se kladim u shta god hocete,takvih je veoma malo.No,vratimo se mi chuvenim 'Zvezdama Granda'...Mladi su,znaju da pevaju,iako je vrsta muzike sama po sebi..pa...onakva kakva je....Kao utehu,uzmimo chinjenicu da je pobedio dechko koji je pevao zabavne pesme,drzhao se svog stila i slichno tome.Imajmo u vidu da je celu tu sharadu zachinio(josh vishe zagorchao) nadaleko chuveni VB par..Marko i Ena...Josh jednom..zamislite molim vas....Kao shto je neko koga poznajem rekao:'Ja samo kad naletim na Grand,iskljuchim ton i gledam dobre ribe.' Sve mi se chini da su te pevachice,i to ne sve,samo 'dobre ribe' i manje-vishe nishta sem toga. A sada...Kao sushtu suprotnost naveshcu vam bend koji pored dobrih tekstova,melodija,pesama u celini,najboljih vokala,ima i svoj integritet,ono svoje JA.Imaju svoj stil i chvrsto ga poshtuju..I njih vole ljudi,i to jako,ali ne u onolikom broju koliko bi trebalo.Ma,znam da ste ih vec prepoznali.To su Neverne bebe,naravno.Tekst sa pochetka..Nadam se da ste ga prochitali.A rechenica u njemu,ispisana velikim slovima,nije sluchajno tako napisana. Beshe ide ovako...'Svi su nas mrzeli-nek se ponose.' Pa vi shvatite kako vam najbolje odgovara...Onaj ko je shvati u pravom smislu,ima jednu veeeliku pohvalu od mene.Jer tu je sushtina,tu su detalji,tu je ona zhivotna filozofija.Verovatno rechenica koju u svojoj podsvesti imaju svi ljudi,ali je se ne secaju.Verovatno se izgubila u vrtlogu lazhnih osecanja,u preplitanju zaborava i borbe protiv njega...Toliko od mene...Mogla bih ja sada da vam pishem o ovoj i slichnim temama,ali dosta je.Heh...Citiracu samu sebe:sushtina je tu...a i detalji...Pa vi shvatite...

Posle proshlog javljanja,mislila sam da bi bilo ok da se javim i kazhem vam da sam dobro...Chak shta vishe....=) Zhiwot se sastoji od uspona i padova.I ono bitno je prezhiveti ih...Bitno je naravno,prezhiveti i uzdici se posle svakog pada,ali je mozhda josh bitnije prezhiveti trenutke kada ti je sve odlichno a onda odjednom sve krene da se rushi.E to,dragi moji,kad prezhivite,onda ste jaki....Bar ja tako mislim =) Najtezhe je kada te ljudi kojima chvrsto verujesh 'podignu u nebesa' a zatim te surovo spuste na zemlju placha...A onda shvatish da nisu bitni,mozhesh bez njih i upravo u tom trenutku...bash u tom momentu..oni se vrate...i sve je opet kao pre...Iako nikada ne bude opet isto,zar ne?

Zar postoji trenutak kada choveku bude svega dosta,kada zheli da se okrene i da kazhe-bash me briga shta ce biti sa mnom?Verujem da postoji.Mislim da sam u ovom trenutku veoma blizu tom stanju.Zhelim da viknem,zhelim da urliknem kao ranjena zver,zhelim da kazhem SVEGA MI JE DOSTAAAAAAAAAAAAAAAAAAA!!!!!!!!!!!!Hocu da okrenem ledja svemu i svima,hocu da slazhem sve oko sebe da mi vishe nishta nije vazhno...Hocu da menjam stvari..Hocu da ljudi prestanu da me svakog trenutka razocharavaju sve vishe i vishe....

 

Ovo je pesma koju sam napisala proshle noci...Volela bih da prochitam komentare....

**********

Istine

1.

Stranputice zivota vode nas ka sreci,

Malo je onoga sto ti sada zelim reci.

Tvoj pogled dalek lik bez imena,

Nasa tajna ostace zauvek medju ljudima skrivena.

Govori tiho,rec po rec.

Govori sve reci bez znacenja,bez smisla i vremena,

Zelim ih cuti kako klize sa tvojih zanesenih usana.

Sve vec ja razumem-ali ne prestaj!

Zelim produziti ovaj san sve vise jer

sutra te vec necu prepoznati od plavicaste magle,od zvukova vecne krvave kise.

Koraci tvoji prasnjavim putem vode te daleko.

Stope u pesku,zaboravljeni trag,

Kapljice kise iz ociju padaju na zabranjeni zivotni prag.

Imam te u svome dlanu,cuvam te u uglu oku.

Moje misli lutaju ka daljini odlucujuceg zamisljenog doka.

Znam-nestaces,i to me zaplasiti ne moze jer su sve

te istine zarivene duboko ispod moje koze.

Svaki tvoj pogled,svako slovo,svaki dodir i svaka rec...

Svaka laz s tudjih usana zivece u grudima zauvek.

2.

Kad te strah sustigne,zagledaj se u horizont.

Stisni ruku u pesnicu u znak vecnog bunta i hodaj.

Hodaj do kraja zivota i pocetka smrti;

hodaj do granice svesti i drazi ludila;

hodaj sve dok snove cuvash u sebi,

sve dok poslednja nada se za put pazljivo ne spremi.

I tada nadji davno ugasenu iskricu zivota i ne budi se iz bola.

Znaj-zivot je vecna laz u koju moramo neprestano verovati,

Laz je koja se zivi sa radoscu i tugom,zivi se u snovima,

a javu,po nepisanom pravilu,prepustamo boljima.

Nikad ne veruj u tudju istinu,ona ne postoji.

Imaj svoju.

Svaka tudja rec tvoj zivot moze poceti pogresno da kroji.

Na samom kraju budi spreman za kraj.

Izgovori pogledom i dodirni mislima poznate reci prastanja.

Veruj.Uvek veruj u sta god zelis.

To je ono jedino sto ce te i posle zivota odrzati zivim.

*****************

Ovo ovde,gore navedeno,je uzrechica jednog mog dobrog druga.U pochetku mi je bila malo nejasna,ali polako pochinjem da je shvatam u pravom smislu.

Stvarno,da li ste se nekad zapitali shta se deshava sa mozgovima pojedinaca i generalno sa celim narodom?Naravno,chast izuzecima,ali danas svako poseduje svoj oblik lichnog ludila.I to ludilo oduvek nastupa naprasno,odjednom,bez ikakve najave.Nikoga ne osudjujem,samo neke stvari teshko sxvatam,tachnije ne shvatam ih nikako.

Ludilo....Pochevshi od narodnjaka,naizgled bezazlene 'zabave miliona' (bukvalno-miliona),stuzhemo do politike i svih nazovi politichara,a zapravo ljudi koji sebe sami samo tako nazivaju i slushanja njihovih svakodnevnih beznachajnih prepirki koje dotichu sve u narodu(opet kazhem-chast izuzecima),pa do nekih oblika ekstrema o kojima smo mogli da chitamo poslednjih dana.Mislim da ce svako ko iole prati dnevnu shtampu ili povremeno baci pogled na vesti znati o chemu pricham.Uglavnom,ono shto sam htela da kazhem je da ne shvatam ljude...Ne shvatam povrshna razmishljanja,odsustvo stava u svakom smislu,prepushtanja ochaju jer se ne mozhe naci dovoljno snage za obichno ne i ne mozhe se stisnuti pesnica i nastaviti dalje....Ne,mora se uvek ici linijom manjeg otpora.Kapiram ja-teshko je posle svega shto izdeshavalo u zemlji u proteklim decenijama,stvari o kojima sam ja samo mogla da slusham od svojih roditelja koji su iste iskusili.Mozhda i zhivimo u nekom malo boljem vremenu,ali i dalje srljamo bez razmishljanja ka istim,i mozhda i gorim stvarima.

Greshka je verovatno u nama samima.Ozhiljci vremena se i dalje vide na starijim ljidima,a to se sve prenosi nekim chudnim putem i na mladje generacije.Moji vrshnjaci na primer,poshto jedino o njima mogu sa sigurnoshcu neshto da kazhem,gube razum pomishljajuci na popularnost koju mogu steci otkrivanjem golih nogu i dekoltea.Super je sve to,mladi smo i lepi,zgodni i pametni,ali treba naci meru.Zavaravati se mishlju da cemo neshto postici samo svojom lepotom i dobrim izgledom-vrlo je pogreshno.U svom razredu imam dosta stvarno pametnih devojaka,koje tu istu pamet i svoje mishljenje potiskuju u drugi plan zarad neke prihvacenosti,zarad ustaljenih stereotipa.Veche je vreme za diskoteke,pevushenje najglupljih mogucih textova u kojima pevachice poruchuju da bi sve uradile da zadrzhe 'choveka svog zhivota',one druge malo smelije govore o svojim iskustvima i o tome kako su 'same u velikom gradu'...

Roditelji tih istih tinejdzerki,ispravka 'potpuno odraslih i samostalnih devojaka' dochekuju ih najnormalnije u pet ujutru,najoskudnije obuchene,bez ikakvog chudjenja shto cerka vishe voli da ima skupe cipele sa milion shljokica i shtiklom od najmanje 10cm,nego da ima chistu dvojku iz matematike(recimo,matematike)...

To je problem koji prati moju generaciju i za koji mogu reci da je 100% tachan.O onim vecim problemima mogu neshto da kazhem,medjutim te stvari ostavicu za neke od sledecih puta kada budem imala volju da pokusham da ih razumem.Mozhda je i problem u tome shto nam retko ko dozvoljava da izrazimo svoje mishljenje,da kazhemo neshto na glas o svojim uverenjima jer se to vec unapred(uglavnom) odbacuje....

I onda,objasnite vi meni lepo posle svega ovoga....Shta je sa mozgom????????

Ewo,poshto zaboravih iz prvog puta,jedne slichice...=)

Zdrawo ,ljudi!

Zovem se Nadja(kao shto se i moglo zakljuchiti) i imam slatkih 16godina(znate ono ustaljeno-sweet 16)..Ovo bi za pochetak trebalo da bude kratko upoznavanje,tako da cemo ga tako i obaviti =)

Upoznavanja mi nikad nisu ishla preterano dobro,tako da nemojte mi zameriti ako negde 'pogreshim'..Ne mogu reci za sebe da sam tipichna tinejdzerka,jer po mom precenjenom mishljenju moglo bi se reci da i nisam...Medjutim,koga i briga za to?!Slusham swe shto mi padne pod ruku,trenutno se iz moje sobe mogu chuti prijatni tonovi grupe 'Neverne bebe' ,a odmah do njih na playlisti je 187 i BS...To vam mozhe reci koliko su moja interesovanja za muziku 'shiroka'.Sve kod mene mozhe da prodje.Narodnjake podnosim,a turbo-folk zaobilazim(uglavnom).Oduvek sam se bavila piskaranjem,tako da cete mozhda ovde imati priliku da prochitate neka od mojih 'ostvarenja'(ili ne,swejedno)...Volim sve shto vole mladi(ah,te fraze...),najvishe volim da sam u dobrom drushvu probranih likova,a nerviraju me ogranicheni izlasci.Zhivim u jednom manje-vishe malom gradu nadomak Beograda,koji je, mozhe se reci,mrtav...Postoji jedno,do dva,dobra mesta za izlaske ostalo je...Bez veze,jednom rechju =)

Volim da chitam...Trenutno mi od dobrih knjiga na pamet pada Koeljova knjiga 'Jedanaest minuta',koju sam poslednju prochitala.Imajuci u vidu da vas preterano ne zanimaju pojedinosti ove vrste,zaustavicu se ovde,a nastavak,naravno sledi uskoro.Da je ovo film,na ekranu bi se upravo pojavilo 'To be continued'...A ukoliko gledate 'X files',onda bih odabrala 'The truth is out there'...=)

POzdrav za sve,pa se mi kuckamo uskoro,chim se malo naspavam...Jer toliko mi se spava,da je veoma moguce da uskoro pochnem da buncam..=)

-Moje ochi gluve su za mirise,ti govorish mi sve sne-ja ne vidim te;pokazujesh mi lice-ja ne chujem te...Stavljam katance na kazaljke.....-

(Marchelo-Novi Vavilon)